Abciksimab, trastuzmuab, emtricitabin, eszopiklon i fondaparinuks samo su neki od lekova posle kojih studenti počinju međusobno da razmenjuju „jel ovo realno“ poglede. Nakon pogleda sledi i već uveliko rasprostranjeno uverenje da su imena lekova osmišljena sa samo jednim ciljem. Da studentima otežaju memorisanje i učenje, što naravno nije tačno. Ali da li postoji neka logika prilikom određivanja imena leka? I ako postoji, koja je?
Krenimo od toga koliko lekova postoji za koje treba smisliti lako pamtljivo i originalno ime, i da li je za svaki molekul dovoljno samo jedno ime. Trenutno u upotrebi u humanoj medicini ima više od 10 hiljada lekova. A ako znamo da svaki lek ima najmanje 3 imena, dolazimo do preko 30 hiljada različitih imena. E sad, dodajte na to da određeni lekovi imaju više od 3 imena, i eto nas već na preko 50 hiljada. I svaki treba da bude lako pamtljiv, kratak i jednostavan. Zvuči nemoguće.
Ali krenimo od početka. Zašto nam uopšte treba najmanje 3 imena za svaki lek? Zato što svaki lek mora da ima svoje hemijsko, generičko i fabričko ime.
Hemijsko ime leka
Prvo ime jeste hemijsko ime koje objašnjava samu strukturu molekula i za definisanje hemijskog imena leka nadležan je IUPAC sistem. Ovde nema kreativnosti i slobodne volje prilikom imenovanja, već je naziv leka određen skupom IUPAC pravila. S obzirom da je hemijsko ime leka gotovo uvek dugačko i komplikovano, u praksi se gotovo nikad ne koristi. Na primer hemijsko ime za lek omperazol je 5-metoksi-2-[[(4-metoksi-3,5-dimetil-2-piridinill)metil]sulfinil]-1H-benzimidazol. I verujem da nikada niste čuli farmaceuta ili lekara da izgovara ovako nešto. E sad, da biste postali farmaceut, morate da položite desetak različitih hemija, što znači da ćete morati da znate i hemijska imena za određeni broj lekova. Osim za studente, hemijski naziv leka rezervisan i za hemičare koji učestvuju u sintezi, ili su deo tima koji radi na razvoju novog leka. Hemijsko ime leka je prvo ime koje molekul dobije nakon rođenja.
Generičko ime leka
Drugo ime leka jeste generičko, odnosno INN ime (engl. international nonproprietary name) to jest internacionalno nezaštićeno ime. Ovde situacija postaje komplikovanija jer ne postoje tako strogo definisana pravila kao što je bio slučaj sa hemijskim imenom. Kod određivanja INN imena udružuju se Svetska zdravstvena organizacija, Američka agencija za hranu i lekove, Evropska agencija za lekove i sama farmaceutska kompanija kao proizvođač leka i zajednički definišu ime.
Bitnu ulogu u definisanju generičkog imena imaju prefiksi i sufiksi i mogu studentima, ali i medicinskim profesionalcima prilično olakšati život. Na primer prefiks cef sugeriše da se radi o klasi beta laktamskih antibiotika iz grupe cefalosporina, prefiks rifa označava grupu lekova u terapiji tuberkuloze, sulfa je prefiks za sulfonamidske antibiotike. Prefiksi poput levo-, es- i dek takođe mogu imati ulogu i u isticanju hemijske sličnosti/razlike između dva leka iz iste grupe, poput cetirizina i levocetirizina, lansoprazola i deslansoprazola itd.
Osim prefiksa, sufiksi imaju još veći značaj i češći su primeri u praksi. Triptani, gliptini, glitazoni, sartani, glifozini su studentima koji su slušali farmakologiju uveliko poznati. Naš početni primer, omeprazol, pripada klasi lekova koji se nazivaju inhibitori protonske pumpe (IPP). Ostali IPP uključuju lekove kao što su lansoprazol, pantoprazol, rabeprazol – prazol je uobičajen sufiks koji identifikuje ovu klasu lekova. E sad, uz navedene kriterijume, treba dodati i malo kreativnosti, ali i praktičnosti. Jedan od kriterijuma je da generički naziv leka mora biti koristan zdravstvenim radnicima i na specifičan način oslikavati određenu karakteristiku leka. Na primer noviji antikoagulantni lekovi poput rivaroxabana ili apixana u svom imenu sadrže Xa slovnu kombinaciju koja sugeriše da ovi lekovi deluju kao inhibitori aktiviranog faktora koagulacije deset, Xa.
Generičko ime takođe mora biti kratko, jednostavno, lako za izgovor i generička imena ne bi trebalo da budu previše slična drugom generičkom ili fabričkom imenu, jer se tako povećava verovatnoća medicinske greške.
Fabričko ime
Fabričko ili zaštićeno ime je ime koje određuje farmaceutska kompanija, obično na kraju, nakon definisanja hemijskog i generičkog imena. Ipak, bez obzira na samostalnost u imenovanju leka, pre dospeća na tržište FDA ili EMA moraju odobriti predloženo ime. Zapravo proces definisanja fabričkog imena leka je najkreativniji i ostavlja određenu dozu umetničke slobode. Fabričko ime leka treba da bude upečatljivo, lako pamtljivo i po mogućstvu da ističe određenu karakteristiku leka. U farmaceutskim kompanijama zapravo postoje čitavi timovi ljudi čiji je osnovni posao smišljanje imena lekova. Pre 25 godina, kada je dospeće Viagre pokrenulo seksualnu revoluciju, naziv Viagra najverovatnije je inspirisan sanskritskom rečju viaghra što znači tigar. Takođe postoji teorija da je ime Viagra osmišljeno da podseća na engleske reči na slovo „v“ poput vigor, virility and vitality koje u prevodu na srpski znače snaga, muškost i vitalnost.
Ipak, u svoj toj kreativnosti postoje i određena pravila. Fabričko ime leka ne bi trebalo da bude previše slično već postojećem fabričkom ili generičkom imenu. Takođe naziv leka ne bi smeo da preuveličava prednosti leka u kontekstu njegove efikasnosti ili bezbednosti. Sve u svemu, dati naziv leku nije nimalo lak zadatak.
Iako kao pisac ovog teksta nemam iluziju da sam dramatično olakšao memorisanje nekada zaista komplikovanih imena, verujem da je neke stvari lakše prihvatiti ukoliko ih razumemo bolje. U nadi da sam donekle približio pozadinu davanja imena lekovima, da sam nekog razuverio u “samo da bude teško studentima“ stav i da sam nekom dao ideju za budući dream job, podsećam na staru latinsku izreku repetitio est mater studiorum.
U sledećem tekstu nastavljamo priču o najzanimljivijim imenima lekova i šta se iza tih imena krije. Stay tuned!