Koronavirusi su poznati i veoma značajni humani i animalni patogeni. Uzročnici su više od 30% infekcija gornjeg respiratornog trakta odraslih, ali imaju učešće i u teškim infekcijama donjeg respiratornog trakta kako odraslih tako i dece. Pored toga, određeni koronavirusi izazivaju dijareju kod odojčadi i dece, a moguća je, ali još sa sigurnošću nije dokazana, uloga u bolestima centralnog nervnog sistema.
Koronavirusi su ubikvitarni RNK virusi koji neprestano mutiraju, a novonastali oblici virusa daju širok dijapazon kliničkih manifestacija kod čoveka. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) u februaru 2003. objavila je prvih 300 slučajeva teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS) u Kini uzrokovanog novim koronavirusom. Infekcija se brzo proširila na zemlje Istoka ali i Kanadu. Na kraju epidemije u julu 2003. objavljen je bilans od 8.096 obolelih i 774 umrlih (9,6%). Sledi nova pojava SARS-CoV-1 (novi koronavirus) 2012. u Saudijskoj Arabiji, Pakistanu, a godinu dana kasnije i u Engleskoj (isti virus). Nova koronavirusna bolest (COVID-19, engleski Coronavirus disease) javlja se ponovo u decembru 2019. ali sada sa daleko većim potencijalom širenja.
COVID-19 je respiratorna infekcija uzrokovana novonastalim koronavirusom (SARS- CoV-2) prvi put registrovanim u kineskoj pokrajini Wuhan, a danas već praktično u celom svetu, sa brojem obolelih (dijagnostikovanih) preko 250.000 i umrlih više od 10.000. Genetska sekvenca novog virusa ukazuje da pripada beta koronavirusima, najsličniji je SARS-koronavirusu.
Iz najnovijih epidemioloških studija o SARS-CoV-2 proizilazi da su najčešći putevi širenja ovog virusa kontaktom sa kontaminiranim predmetima, a zatim aerosolom. Podaci o dužini inkubacionog perioda (period od kontakta sa virusom do prvih simptoma i znakova bolesti) se razlikuju, navodi se da mogu biti dva do 24 dana, najčešće 10–13. Bazirano na ovim podacima, SZO propisuje karantin za osobe koje su bile u kontaktu sa obolelim u trajanju od 14 dana. Pojedini kineski epidemiolozi upozoravaju da bi karantin u trajanju od tri nedelje bio mnogo bezbedniji. Oboleli od COVID-19 su zarazni pred kraj inkubacionog perioda, u toku bolesti (bez obzira na težinu bolesti) i u periodu oporavka. Još uvek se tačno ne zna koliko dugo traje infektivnost posle COVID-19. Najduže zabeleženo ukupno vreme dokazivanja virusa je 37 dana.
Većina obolelih od COVID-19 razvija blagu kliničku sliku: umereno povišena temperatura, bolovi u mišićima, malaksalost, gušobolja, suv kašalj i ponekad dijareja. Simptomi bolesti mogu biti veoma slabo izraženi ili čak odsutni. Kod pojedinih obolelih se javlja upala pluća sa lakšom dispnejom, ali kod oko 14% obolelih dolazi do razvoja SARI (teške akutne respiratorne infekcije) koja zahteva hospitalizaciju, a 5% lečenje u jedinicama intenzivne nege. Najteži slučajevi se komplikuju ARDS (akutnim respiratornim distres sindromom), sepsom, septičkim šokom i multiorganskim disfunkcijama (bubreg, srce). Faktori rizika za SARI su starija životna dob (>70 godina) i pojedini komorbiditeti (bolesnici sa astmom, dijabetes melitusom, kardiološki bolesnici, bolesnici na imunosupresivnoj terapiji). Mlađa životna dob i dobra kondicija koja je prethodila infekciji ne isključuju SARI. Obolevaju i deca, ali ređe imaju tešku formu bolesti.
Terapijski modaliteti COVID-19 su definisani kliničkom slikom, starosnom dobi i komorbiditetima: obolelima bez tegoba terapija nije potrebna – bolesnici sa lakšim respiratornim tegobama se leče simptomatski (antipiretici, dosta tečnosti, uredna ishrana); bolesnici sa blagim respiratornim tegobama uzrasta >70 godina i/ili sa komorbiditetima koji predstavljaju faktor rizika, kao i bolesnici sa umereno teškim respiratornim tegobama i radiografskim nalazom pneumonije, osim simptomatske terapije, iziskuju terapiju kiseonikom i antivirusnu terapiju. U cilju brzog iznalaženja leka sa antivirusnim dejstvom na SARS-CoV-2 lekari u Kini i Koreji su primenjivali veliki broj različitih medikamenata. Izvesni uspesi su postignuti kombinacijom antiretroviralnih lekova (lopinavir/ritonavir) sa hlorokinom (lek koji je do sada široko primenjivan u lečenju malarije, amebiaze, autoimunih bolesti). U prestižnim medicinskim časopisima objavljeni su prvi rezultati studija o preventivnom dejstvu hlorokina.
Najefikasnija prevencija COVID-19 bila bi vakcinom, ali nje još uvek nema. Istraživanja su u toku, na rezultate treba čekati najmanje šest meseci. Da bi se virus “iscrpeo”, tj. epidemija spontano ugasila, potrebno je da više od 60% populacije stekne određeni imunitet. Bez vakcine imunitet je moguće steći samo zaražavanjem ovim klinički nepredvidljivim virusom. Trenutna borba sa SARS-CoV-2 ostaje na sprečavanju puteva transmisije virusa mikročesticama salive inficiranih osoba u vazduhu i okolnim predmetima. Ulazna vrata za SARS-CoV-2 su sluznica nosa, nazofarinksa i konjuktive do kojih virus dospeva kontaminiranim rukama ili iz vazduha oko obolele osobe. Visoka higijena ruku, izbegavanje bliskih kontakta u zatvorenom prostoru i dezinfekcija predmeta 60% alkoholom su trenutno najznačajnije mere sprečavanja daljeg širenja virusa.
prof. dr Milotka Fabri